Haustor

loading...

Haustor je zagrebački novotalasni muzički sastav, osnovan 1979, koji je postojao do 1990. godine.

1979—1982.

Koreni grupe sežu u sastav Komuna, koju su radi neformalnih svirki 1977. osnovali Darko Rundek i Srđan Saher. Sam Haustor je stvoren dve godine kasnije, a činili su ga pevač i solo-gitarista Rundek, ritam-gitarista Ozren Štiglić i basista Srđan Saher. Kako su vežbali u prostoriji Kugla glumišta, koju su delili sa sastavom Azra, ispočetka im je na bubnjevima pomagao njihov bubnjar, Boris Lajner, a onda im se priključio prvi stalni bubnjar, Zoran Perišić. Postavu su upotpunili saksofonista Damir Prica, zvan Kapri, i trombonista Nikola Santro, koji je istovremeno svirao i u orkestru zagrebačkog HNK. Rundek je u novu grupu uneo svoja pozorišna iskustva, a Saher svoje etnomuzikološke interese. Liberalna pankersko-novotalasna atmosfera je omogućila istraživanje raznih polja muzike i Haustor je te mogućnosti maksimalno iskoristio. Grupa se kalila po koncertima, na kojima im se redovno priključivao Jurij Novoselić iz grupe Film (u njoj poznat kao Kuzma Videoseks), a zauzvrat je s ovima na koncertima ispočetka nastupao Santro.

Godine 1981. snimaju prvi singl u produkciji Huseina Hasanefendića, vođe Parnog valjka. Udarnu stranu ploče je zauzela pesma koja se već vrtela po radijskim programima i s kojom je sve više ljudi identifikovalo sastav. Bila je to Saherova Moja prva ljubav, na kojoj je solo na saksofonu odsvirao Novoselić. Iako je na svojim plećima ponela velik deo zasluga za definitivan proboj Haustora, ta je pesma, kako je vreme odmicalo, grupi postajala svojevrstan kamen oko vrata. Na B-strani singla se našla isto tako Saherova pesma, Pogled u BB, koja je pokazala da momci imaju sluha i za angažovanije teme. Kako je singl sniman u vreme kad su se u grupi događale određene personalne promene, Perišić je, koji je tada napustio sastav, svirao samo na drugoj strani ploče, dok je na prvoj kao bubnjar opet uskočio Lajner. Na jednom su nastupu u sklopu manifestacije Pozdrav iz Zagreba ukrali koncert Prljavom kazalištu, kojem su bili predgrupa. Rundek se u to doba na sceni pojavljivao kao pantomimičar lica obojenog u belo, u plavom radničkom kombinezonu i uz improvizovanu pantomimu.

U grupu nakon toga dolaze novi bubnjar, Srđan Gulić, koji će s njom ostati do samog kraja, a zvuk obogaćuje i klavijaturista Zoran Vuletić (do tada su se klavijaturama sporadično bavili Prica i Santro). Iste su godine snimili i svoj prvi, istoimeni album, opet pod Hasanefendićevom producentskom palicom. Kao najava long-plej ploče je izašao singl sa dve stvari s nje, Saherovom pesmom Radio i Rundekovom Crni žbir. Izvorna je koncepcija album podelila na prvu, uglavnom Saherovu stranu i drugu, uglavnom Rundekovu. Ali jedna od pjesama, Radnička klasa odlazi u raj, je zapela za oko vlastima koji su već i sam naslov držali isuviše provokativnim da bi mogla proći. I tako je prvu stranu ploče, umesto predviđene, zatvorila Moja prva ljubav, za tu priliku skinuta s prvog singla grupe. Neki kritičari su smatrali da je jedini ozbiljni nedostatak ploče uvrštavanje po njihovom sudu ne baš najbolje verzije pesme Duhovi, koja je na koncertima pokazala mnoga svoja lica. Grupa je u svojoj muzici izmešala uticaje koji su došli s pankom i novim talasom, karipske uticaje (posebno one s Jamajke), te big-bendovsku strukturu deonica za duvačke instrumente. Ponudili su svež zvuk koji se razlikovao od onoga što je nudio ostatak tadašnje zagrebačke, hrvatske i jugoslovenske rok scene.

Iste je godine Zagrebačko muzičko bijenale odlučilo upriličiti dve rok večeri u zagrebačkom Domu sportova. Na jednoj su od njih Haustor zajedno s beogradskim sastavom Šarlo akrobata svirali kao predgrupa britanskoj grupi Geng of Four.

Krajem godine je Haustor, ovaj put u produkciji Stanka Juzbašića, snimio jednu od svojih najboljih ploča, singl Majmuni i mjesec / Zima / Kapri. U međuvremenu je iz grupe otišao Vuletić, što joj je uz novog producenta dalo čvršći zvuk. Ploča je nezasluženo prošla nezapaženo, jer je nije sledio album, već privremeni prestanak delovanja sastava radi odlaska njegovih članova na odsluženje vojnog roka. I danas se spekuliše o tome jesu li tada bile snimljene još neke njihove pesme, moguće za drugi album grupe, a povodom raznih godišnjica članovi sastava su najavljivali izlazak mini-LP ili maksi-singl ploče s neobjavljenim materijalima sastava, ali iza takvih je obećanja sledilo ćutanje.

1983—1990.

Da je Haustor u tom trenutku imao pesama za LP, dokazuje snimak s njihovog oproštajnog koncerta. Pre odlaska u vojsku su se momci odlučili (privremeno) oprostiti od publike koncertom 6. januara 1982. u legendarnom Kulušiću. Nastup je bio koncipiran kao sećanje na koncert koji je grupa izvela pre 100 godina, a kojeg se, evo, sada, 2082. prisećamo uz jedinog preživelog učesnika prvobitnog koncerta, samog Rundeka. Uz sastav koji je snimio poslednji singl, nastupili su i verni Novoselić, te sam producent Juzbašić na udaraljkama. Koncert je snimljen, a taj snimak su, navodno bez ikakvih doterivanja, 1995. objavili Blajnd Dog Rekords i Dalas pod naslovom Ulje je na vodi (stih iz pesme Moja prva ljubav). Na tom snimku se čuje osam pesama (njihov standardni instrumentalni uvod u svaki koncert do tog doba Pali i vuci, Podne, Cijeli svijet je bolestan, Kad mi pukne film, Rundekova a kapela Da je s čisteg vina morje, Radnička klasa odlazi u raj, Sve znam, te Ne-običan dan, koja će uskrsnuti na idućem albumu grupe) koje do tog doba nisu snimljene niti objavljene. Uz verovatno drugačiju verziju pesme Duhovi (koji su lako mogli postati Haustorovom Ciklamom) i stvari sa trećeg singla, sasvim dovoljno materijala za ispunjavanje dve strane long-plej ploče.

No bilo kako bilo, članovi grupe su otišli u vojsku, a Haustor je mirovao godinu dana. No kad se vratio, više nije bio isti. Ozren Štiglić je u međuvremenu napustio sastav, tada su se za to iznosili „zdravstveni razlozi”, a zamenio ga je Zoran Zajec. No tim je odlaskom Haustor podosta izgubio, jer je u kombinaciji Štiglić–Rundek prvi svirao ritamsku, a drugi, povremeno solističku gitaru. Sada je Rundek preuzeo ritamske deonice, a Zajec solističke. I dok se samom Zajecu kao solo-gitaristu stvarno nema što zameriti, Rundek je definitivno inferioran Štigliću, jednom od boljih ritam-gitarista, i to ne samo u Hrvatskoj ili tadašnjoj Jugoslaviji. U međuvremenu je i Santro nestao (ali on samo privremeno), a postava je Rundek–Prica–Zajec–Saher–Gulić 1984. snimila drugi studijski album grupe, Treći svijet. Ploča je snimana u studiju i produkciji Željka Brodarića. Sve su pesme zajednički potpisali Rundek i Saher. Analiza kasnijih karijera njih dvojice otkriva da su dužnosti podelili prilično stereotipno – Rundek je pisao stihove, a Saher muziku. Haustor je zato pesnički skrenuo u ono što je neki duhoviti kritičar nazvao Korto Malteze-rokom, iz koje se kolotečine Rundek neće tako brzo izvući. Muzički gledano, Treći svijet je bio prvi domaći autorski rege-album. Rege ovde ne treba shvatiti kao skidanje jamajčanskih uzora, već kao adaptaciju tamošnjih muzičkih dostignuća u domaćim okvirima. Na albumu se konačno našla i, ovde prilično neprimerena Radnička klasa odlazi u raj, a najbolje su pesme one na kojima gostuje tadašnji vođa sastava Aulu, Robert Lovrić, svirajući siku i keni (odnosno zamponi i kviku, kako piše na omotu), Skriven iza lažnih imena i naslovna Treći svijet. Grupi su se na scenskim nastupima pridružili Lovrić i Lajner.

No nakon ovog albuma je došlo do prvih ozbiljnih potresa u grupi. Saher je držao da Treći svijet većim delom Rundekovo autorsko delo i smatrao je da sada i on ima pravo na ploču na kojoj bi dominirao. No Rundek se s time nije složio, već je hteo nastaviti dalje po istoj formuli. Autorski se dvojac razišao i Saher je napustio grupu. U svojoj potrazi za južnoameričkim izvorom regea, prvo se pridružio grupi Aulu, koja je negovala muzički izraz potomaka Inka, zatim se s Gulićem (koji je ostao u članom Haustora i paralelno sarađivao sa Saherom) i kantautorom Nebojšom Stijačićem udružio u skupinu Brojani, a zatim je ista ritam-sekcija uz Novoselića osnovali minimalističku hardkor-džez grupu Di-DiMelou, da bi se na kraju Saher s Leinerom i Maksom Vilsonom skrasio u grupi Vještice. Izdao je i knjigu poezije, Cargo Cult. Sam Rundek je pak krenuo u svojevrsnu potragu za izgubljenim Haustorom.

Idući su album Haustora, Bolero, snimljen 1985, kao članovi grupe potpisali samo Rundek, Zajec i Prica, što po svemu sudeći znači da se grupa odlaskom Sahera našla u ozbiljnijoj krizi. No među gostima se spominju i Gulić, i Santro, i Novoselić, ali i trubač Igor Pavlica, koji će duže vreme sarađivati s Rundekom. Bolero je u stvari Rundekov solo-album, te se postavlja pitanje jesu li zadnja dva albuma Haustora zaista dela matične skupine ili pak solo-radovi njenog vođe. Bolero je inferioran onome što je Haustor radio dok je Saher još bio njegov član, Rundek je poetiku s prethodnog albuma proširio i ponudio nekoliko ipak zanimljivih pesama, kao što su Šejn, Šal od svile ili pak čvršća Ja želim.

Dvije godine kasnije izdan je poslednji album Haustora. Rundek je na sebe preuzeo i produkciju i dizajn omota. Kao članovi grupe su navedeni Rundek, Zajec, Gulić, Prica, Santro, Pavlica, te sintesajzerist Julije Reljić i basist Marino Pelajić (dok je svirao u Filmu nazivao se Udo Barakudo). Kao gosti su tu Novoselić i Lovrić, ali i Saher na četiri pesme. Tajni grad je u svakom slučaju bolji album od prelaznog Bolera (pesme su dorađenije i nema materijala za popunjavanje trajanja albuma), ali svejedno ostaje u kategoriji Rundekovih solo-dela. No on je ovaj put pružio priliku i nekom drugom: pesmu je Skidaj se smislila i izvela grupa Hipno. Iza tog se imena krio sastav Rejn Dogs, paralelni projekt Zajeca, koji je ovaj vodio s gitaristom i koautorom materijala Antom Perkovićem. Navodno je na izdanju na kaseti jedna pesma drugačije miksovana nego na vinilu.

Haustor je 1990. snimio nekoliko pesama za svoj idući album, ali grupa se jednostavno raspršila. Sam je Rundek s porodicom otišao živeti u Pariz. Povremeno je nastupao kao basista rok grupe Kul-de-sa. Haustor se okupio još dva puta kako bi nastupio u zagrebačkom Domu sportova, prostoru koji u vreme vrhunca svoje karijere ni u snu ne bi mogli popuniti. Prvi put je to bilo povodom desete godišnjice postojanja, kad su dali celovit presek svoje karijere. Na pozornici su se hronološki izmenjivale postave grupe, svaka od njih izvodeći svoj deo materijala sastava. Drugi je put to bilo 1996, kad su na istom mestu nastupili Rundek, Zajec, Saher, Prica, Santro, Pavlica uz klavijaturista i hornista. Štiglić je nastupio tek kao gost, a ostali su gosti bili Lovrić, Lajner, Mals Vilson i Jurijev brat Sergej Novoselić na violini.

Prvi je album reizdan na CD formatu, uz dodatak pesama sa svih singlova grupe, a na CD-u je izdana i kompilacija iz cele karijere grupe.

Izvor: Wikipedia