Đorđe Balašević – Starim

Jutro me zatiče samog, ko školjku u pesku
Svu noć su senke na zidu skicirale fresku
Tražio sam jedan stih, skoro da ga osetih
Al’ mi je iz ruku nestao
Protura se novi dan, al taj trik je providan
Samo da bi prošli prestao

Jutro me zatiče u pravom haosu tema
U mojim strofama lagani raspad sistema
Al’ u tajnim vezama, sa nekim davnim brezama
Ponovo se pesma primiče
Zasad nema imena, samo bluza svilena
Kako mi iz ruku izmiče

Zaboravljam imena, samo lica ostaju
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre
Dovraga, sve mi to govori da starim
Zaboravljam dosadne cifre

Zaboravljam adrese malih bircuza uz put
I curice što su uvek dobre bile
Neke bistrine se nepovratno mute
Ali nikada dodir svile

Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva
Čim malo usporim stignu me davna prokletstva
To su samo momenti lošim vetrom doneti
To su samo male večnosti
To su samo godine kad se čovek otkine
K’o od one gorke tečnosti

Zaboravljam imena, samo lica ostaju
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre
Dovraga, sve mi to govori da starim
Zaboravljam dosadne cifre

Zaboravljam adrese malih bircuza uz put
I curice što su uvek dobre bile
Neke bistrine se nepovratno mute
Ali nikada dodir svile


loading...

Napisi komentar