Đorđe Balašević – Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja”

Toga jutra sam stigao putničkom klasom
Pa kući sa stanice časom, kroz bašte i prečice znane
A u vojsci sam stekao druga do groba
I hroničnu upalu zgloba – suvenir na stražarske dane

Ušao sam na prstima
Mati beše već budna i brzo se prekrstila
Reče “Prošlo je ko za čas
Baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa će ti svirati, a ti ćeš birati”

Svadba beše ko svadba, i šta da se priča
Parada pijanstva i kiča
I poznata cura u belom

Već po redu poželeh im zdravlja i sreće
Iz ruku mi otela cveće
I sakrila pogled pod velom

Tad me spaziše Cigani
Kum je tražio pesmu, al’ ja sam stigo, briga njih
Širok osmeh i zlatan zub
“Znam da nije ti lako, al’ danas nemoj biti grub
Nego zapovedi šta ćemo svirati!”

Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja, jesen rana”
Nek zazvone tambure u transu
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac
Al’ ja moram čuti tu romansu

Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja”, al’ polako
Da mi ne bi koja reč promakla
Sklon’te čaše i bokale, razbio bih svet od šale
Da je samo slučajno od stakla, dunjo moja

Retko odlazim kući a pišem još ređe
I slike su bleđe i bleđe Pa lepe potiskuju ružne
Al’ nekad poručim piće i tako to krene
Pa stignem u svatove njene
Sve prave su ljubavi tužne

Nikom ne pričam o tome
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem
Spas mi donose Cigani
Oni imaju srce za svakog od nas, briga njih
Oni me pitaju šta da sviraju

Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja, jesen rana”
Nek zazvone tambure u transu
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac
Al’ ja moram čuti tu romansu

Svirajte mi “Jesen stiže dunjo moja”, al’ polako
Da mi ne bi koja reč promakla
Sklon’te čaše i bokale, razbio bih svet od šale
Da je samo slučajno od stakla, dunjo moja


loading...

Napisi komentar