Čujem kako kiša pada
Pustim ulicama grada
Ja nikada više neću videti dan

Sećam se – bio je mart
Za mnoge od vas sasvim običan
Ali u mome srcu ostao je trag

Jer moje oči navikle na mrak
čitavu večnost dugačak
Tada su prvi put videle dan

Sećam se krvavih lica
Ali i ljudi slobodnih k’o ptica
Tada sam prvi put video dan

Sećam se razbijenih glava
Ali za njih večna je slava
Tada sam prvi put video dan

Al ubrzo je ta zlobna noć
Prekrila čitav ovaj grad
Tenkovi su opet doneli mrak

A sećam se – bio je mart
Za mnoge od vas sasvim običan
Ali u mome srcu ostao je trag

Sećam se krvavih lica
Ali i ljudi slobodnih k’o ptica
Tada sam prvi put video dan

Sećam se razbijenih glava
Ali za njih večna je slava
Tada sam prvi put video dan

Jen, dva, tri, hej

Hladno mi je, u rovu sam sam
O svemu ovom sada razmišljam
Ispred mene je pust razrušen grad

I crne mi misli evo dolaze
Vidim kako me mrtvog odnose
Ja nikad neću videti dan

Živ se sigurno neću predati
Poslednji u cevi ću sačuvati
Kao i pismo u kome će pisati

Smrt je samo tren jer metak je brz
I ne boli onoliko kol’ko vređa
što im ipak neću videti leđa

Nije važno što došao je mrak
Jer svaki dan ostavlja trag
Koji će jednom doneti spas