Hladnoća, mrak, drhtaj, strah, sapet, nag, krhak, sam
Dok, na patosu blato svud kašljem mulj, a maštom zvuk
Tutnji i seča na grub udarac tup već narednog časa, evo, budim se tu, tu
Gde je to tu, gde sam sad besan sam, a svestan da nemam trag
Kud van iz bezdana
Pokrenuh um, a kosti čini se, sve su tu i bole
Prisilna igra, tišina kida mislima krila, dok tonem
Sekundi, večnost, grč, noge pokušaj, zmarci, ništa, i opet
Malo bolje, ali ne, ne mogu još ne, ne dovoljno
Klečanje, mučni napor, zamor, znoj zamalo, još malo, izdrži, napokon
Čini mi se sada sušta moć samo stajati uspravno
Ustasmo, s uzdahom rekoh nogama svojim
A uzdah moj primih u uši s užasom
Prostor mi ehom vraća bol i tada shvatam kob
Zatvoren, zarobljen negde zašto je tako i gde je zatvor
Što sablasno nem je kavez, moj usud i čemer
K’o u snu breme ono kada ne možeš da trčiš
Ono kada ne možeš da bežiš i skamenjen ječiš
U taj cas tresnu me svetlo snezno belo
Padoh mu u naručje zlo nežno, slepo
Kada podigoh kapke svuda, desno, levo
Gore, dole oko mene je od stakla veo
Prostor ceo od ogledala satkan
Niotkuda otvora, prozora ni vrata
Na ivici snaga, maglovito shvatam
Da u mene pilje bolne oči sa svih strana
Ogledala, svi zidovi, patos, plafon
O, gledam vas, kriva lica plove strahom
K’o da mi sudi bezbroj mojih pogleda sve je ja, znam
Svi se bojimo, strepimo gde je kraj naš mrak

Mrak (x6)

Odjednom, huk ruši muk zvuk grubi ubi mi sluh
Da stupim kud bih, kad tlu preti potres preki poče sud
Drhte zidovi, tavan i bezbroj mojih glava
Sablasni roj grimasa, hrli meni krv mi ledi shvatam tada
Kakva je to zamka prostor se skuplja
A kad zgužva se skroz do kraja
Zdrobiće me, to mi zele, sad znam
Nada da ipak sanjam postade bleda i tanka
Stižu mi, nema spasa smrviće me, nemam kud i tačka
I baš u taj čas šansa u patosu je rupa
Svest posta budna shvatih svetlo u sobi je stiglo otuda
Sudba mi nudi uzmak vratih osmeh za uzvrat
Al’ me njena ruka gruba tresnu već sledeceg sekunda
Jer rupa nema dna, nema dna ne vidi se, nema ga
Ako skočim, ni pod razno ne mogu preživeti taj pad
I šta sad ovog sveta sav strah spoznah
U trenu kad jak osećaj gadnog kraja dade mi znak
Da skočim u taj kanal
Prštanje stakla sada više nema natrag
Kotrljam se kroz sluzav ljigav tunel bez kraja
Ta tama grize oko ispod kapka gmiže kožom, hitro stapa me
S mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada
Padam i padam i plačem i padam
I najzad eto kraja svetlo nada
Izleteh i premreh i tresnuh o belo
Da li spas, il’ opelo, samo led, dušom celom
I tad videh, shvatih teško verovah javi moje lice
Sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom bedno malim
Što je iskašljan na taj zid wc-šolje
Zbunjen vapim, hoću gore da se vratim
I stidim se i gadim jer sad mi je jasno sasvim
Da bejah u svojoj glavi da sam ispljuvan vani
Ispovraćao sebe iz sebe već se u dnu šolje davim
Onaj nad šoljom bivši ja drhti, stenje i žvali

Bol, kakav to gnev moj čini da svest boj vodi
Za presto nad sobom
I sve što bio sam pre tog trena
Nije vredno, al’ sad je svejedno ja nisam ja
Mrak, kakav to gnev moj čini da svest boj vodi
Za presto nad sobom
I sve što bio sam pre tog trena nije vredno, i s jedom gledam
Svoje lice bedno tu iznad

Čitav bazdim na vinjak, zvera u ništa
A ipak nije sam u kupatilu neko ili nešto je tamo
Iza neka sena nije jedna to su čovek i žena
Tapšu mu ramena
Tad napregnuh oka polusnena i poznah ta lica tuđa
Grozna što ga teraju da odmah
Pusti vodu da skončam, kao otpad
Ona je sociofobija, on je 21. vek
Oni su došli po njega
Oni ga lažu da znaju lek, ne
Ne budi glup, oni žele samo ljušturu
Samo olupinu, ljusku smušenu
Bezličnu, skrušenu srušen duh uvek tuđ sebi samom
Budeš gluv, venčan s tamom ne daj me, ne daj se
Lažu te, molim te slušaj me, ne
Ali već je kasno on je začaran bajkom
Da sve će biti krasno čim ga prime u to carstvo
Gde nema bola, gde savest nije patrola
Gde si lisen mozga gde si ponosni vlasnik bar-koda
On pušta vodu poslednjim pogledom oka
Vidim kako ga pohotno ljube ona je već gola, orgijaju
Skaradno slave, prodiru u njega
On je balav i prazan i srećan i oslobođen svega

Mrak