Dragica Radosavljević Cakana je rođena 17.11.1957. godine u Kosovskoj Mitrovici. Na kratko je živela i u Banjskom ali, kako su stričevi živeli u Leposaviću, da bi familija bila na okupu, i njeni su se preselili u taj gradić. Leposavić je lepa, mala i mirna varoš, sa oko dvanaest hiljada stanovnika. U njoj je završila osnovnu i srednju školu, počela da peva i osvojila prve nagrade. Još u osnovnoj školi važila je za dete koje fantastično peva. Ona je svoje glasovne mogućnosti otkrila i razvijala uz maminu rodbinu, učeći od njih ono što su oni znali, stare, danas već zaboravljene, narodne pesme.
Htela je da studira književnost u Prištini, ali otac joj nije dao, bojao se za njenu bezbednost. Odluka šta će studirati pala je u pet do dvanaest. Njen otac je video oglas u novinama da na Fakultet za Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu primaju bez polaganja prijemnog ako si sa Kosova. Dragica mu je ispunila želju, a danas, bez žaljenja, kaže da nije završila fakultet, a i da jeste ne zna šta bi uopšte sa tom diplomom radila. Kaže da je dolazak u Beogradu isplanirala da bi bila sa momkom koga je pre toga upoznala na moru. Par meseci nakon dolaska udaje se za Borisa i ne tako dugo nakon udaje rađa svoju ćerku jedinicu Mariju. O svom trošku odlučila je da snimi prvi album i sa pesmama po svom izboru. Novac za svoj prvenac je obezbedila pevajući kao predpevač na nastupima proverenih zvezda kao što je Lepa Lukić. Naravno, i suprug je podržavao njen cilj. Dobro se snalazi i u pop i izvornoj i novokomponovanoj, čak i orijentalnoj muzici. Međutim, najviše emocija unosi u balade.
Dragica već petnaest godina živi sa suprugom Nebojšom Negićem u Sremčici. Zadržali su stan na Vračaru, ali su odlučili da žive tamo gde će ih buditi cvrkut ptica, a ne buka automobila. I Nebojšu su stutije dovele u Beograd, upoznali su se preko zajedničkog društva sa kojem su izlazili, i on je bio razveden pa su vremenom simpatije prešle u nešto više. Nisu želeli da se viđaju kao momak i devojka. Inače, nadimak Cakana je dobila od kolegu muzičara još kao devojka jer je uvek bila nasmejana. Otresita, bez dlake na jeziku, spremna da ti u brk saspe ono što u tom trenutku nikako ne želiš da čuješ i da pri tom ne trepne, jednom rečju neko ko nikako ne da na sebe, pa nek košta koliko košta. Nema foliranja, prenemaganja, sa njom odmah znaš na čemu si. E sad da li ti se to dopada, to je, već, drugo pitanje.
