Guše se ljudi zbijeni u krtogu
I čekaju da sunce sine
Da im snagu da da žive

Al’ nikog nema da im kapke otvori
Da pokaže im oblak
Što im sunce zaklanja
Da kaže da nije spas u “njemu”

Sve im je brige nemi strah pokosio
Navijaju da život prođe
Da sam spadne teg od tuge

Sam bog da dođe ne bi ih ubedio
Da svaki put je bolji
Od tog polumrtvog sna

Da nije spas u “njemu”
Da nije spas u “njoj”

Samo se deca smeju
Jer još ne znaju
Da treba da porastu
I da drugi izbor nemaju

A mrak je prepun
Potpune izvesnosti
I možda potrebna je laž
Da poveruju
Kad već znaju

Da nije spas u “njemu”
Da nije spas u “njoj”