Đorđe Balašević - Anita

Dal’ se bar ponekad seti Plašim se da ne Prosto ko u opereti sklopilo se sve Violinist, tužni pajac, lepa žena i tokajac A kulise zavejani grad Vodila me kud je htela, Dobar sam ja gost Verešmarti, Citadela, i Lančani most Zavejani Trg Heroja gde poželeh da je moja I da uvek bude kao tad

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar Molila me da joj pišem jednom bar Zateklo je jutro snežno same zvezde dve Ljubila me nežno, k’o nijedna pre

Pogledom sam posle dugo pratio njen trag Zavejanom ulicom Sent Haromsag Plašila me slutnja neka Znao sam od pre Sve izgleda izdaleka drukčije

Srce malo jače bije kad se setim nje A Listove rapsodije bude stare sne Eh, da mi znati gde je Dal’ se seti kada veje Il’ u inat drugog ljubi tad

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar Molila me da joj pišem jednom bar Zateklo je jutro snežno same zvezde dve Ljubila me nežno, k’o nijedna pre