Đorđe Balašević - Eleonora

Na bogojavljensku noć Peku se kesteni, lome se pogače, a venci smokava i praporci se pokače u prednjoj sobi mog baće To je već navike moć Bez slova poziva društvo se sastalo pod istom ikonom za crnim švapskim astalom što pamti svadbe i daće

Redak sam gost u starom kraju al’ znam šta misle i u snu Eh I oni mene kanda znaju jer čak ni pripiti ni da mi pomenu nju

Čudna je zverčica strast Od one ljubavi, zbog glupe svađice, u buri ćutanja potonule su lađice I minus na kraju salda

Da l’ grom odabira hrast ili se to pak hrast munjama nametne? Za to baš nemam reči bogzna kako pametne To je ta sudbina valda

Bila je moja zlatna šansa a tek sam načeo svoj krug Moj mali verni Sančo Pansa, moja ljubavnica, saborac i moj najbolji drug

Oni ne pričaju o njoj a ja se ne raspitkivam Ukrstim politru i noć i tu i tamo na taj krst se prikivam Već me i Dunav pretiče, moja me senka spotiče Al’ ništa mi se ne tiče I malo šta me pomera i dotiče sem možda nje

Kad đavo precepi špil Sve krene naopako, svale se vanglice, zadrema kum il’ nešto nisu ove London-štanglice ko kadgod u doba slavna

Pogrešno uklopljen stil Kinesko posuđe, salvete heklane, model iz izloga a cipele od preklane No rizling sve to poravna

Već me Dunav pretiče, već me senka spotiče Ništa me se ne tiče, ništa me ne dotiče

Nikad ne pričaju o njoj a ja se ne raspitkivam Ukrstim politru i noć i tu i tamo na taj krst se prikivam Već me i Dunav pretiče, moja me senka spotiče Al’ ništa mi se ne tiče i malo šta me pomera i dotiče Sem možda nje