Preklinjem sam sebe da izađem iz ove kože
Iako ljubav je unutra kladim se da čovek može
Da izbegne duševni slom kad udari grom po srcu mom
Napuštam dom, sve slike i trenutke da stavi u svoje kutke
Da udahne duboko i gore digne ruke
Jer je bol jedno stanje bez kog nema života
Jednostavno sve ono što se oko sreće mota
Preseci srce na pola ostaće krv, mišić u grču
Nemaš potrebu da svratiš u svoju kuću
Da ti niko ne kaže zdravo, da ne znaju ti ime
Ne trebaju tebi draga ove pesme, ove rime
Ja samo ovaj ventil imam, gledam sliku oca i majke
Suze su me oblile ne mogu da zaspim
Neizmerna ljubav sada rasuta je svuda
Kad je lepo lako je, kad je teško gde su muda

Sve što želim je istina, ceo život to tražim
Ako si tu negde lice mi pokaži
Jer nemam način, ne plači kasno je slike ne kači
Sve baci u šaci me držiš k’o ja tebe
Sada nebitno je sve jer nije isto kao pre
Zagrli me noćas draga oluja se diže
Beograd me odgajio, napravio me je čovekom
Volim sve što sam u životu s tobom stek’o
Volim zgrade i beton ne želim da idem preko
Volim sve što sam u životu s tobom stek’o
Svaka noć mi je u glavi svako vino bubamara
Najviše me voli moja lepa majka stara
Suze kvase papir po kom pišem ovo sranje
Hemijska me ne jebe ocrtava sve manje
Za doručak ću jesti tost kao da je post
Čekaću na prokopu iscrtaću voz

Pobegao bih odavde svaka ulica me kida
Pun sam besa jer sam to što jesam
Nosim ožiljke duboke, pravim hiljade i stotke
Svaka riba voli malo Juice-a, a i votke
Al’ ja se držim, muški unakažen od slave
Nikad nisam voleo kučke, već kurave
Nema ova pesma dovoljno mesta
K’o ni ova sveska da izmeri jačinu svakog mog pljeska
Za tebe sam vezan k’o kuče na lancu
Za razumevanje i nežnost zadnju emociju daću
Ivan, ista slova u prezimenu stoje
Moja lica šarana ko uči nema takve boje
Dani se boje, anđeli se boje sudbine moje i tvoje
Na svetu ne postoje bubice k’o nas dvoje
Noć me stišće k’o rizla ganja lišće
Izvini ne znam kako da ti priđem