Marčelo – Tri prsta

Tekst pesme

REF.
Rasti, rasti, moj zeleni bore

Trošna vrata, cijuk šarke modra šaka blizu kvake
Sekund oklevanja, k’o da starca grizu tajne
Stvari nisu sjajne kad se jave takne
Java valja mrak preko tog praga
Cura steže dana trag, pre no što sazna
Gde je to došla i zašto je tu
Šta bi joj rekli ovi memljivi zidovi, što ih hrani muk
Odlikovanja, puške, predmeti takvi svud
Treba im svetla da zasvetle, al’ u tami su
Sami za sebe, čini se da tako mali su
Svedoci ponosu i zanosu, stvarima što ga zbunjuju danas
Pored njih, pognute glave korača ona za njim
Ćutke, niko da pusti ni glasa
Ali tišina svakako beše od stakla
Bilo je pitanje časa kada će pući u param-parčad
I napokon, ulaze u sobu
Stari se smeši, guta knedlu, sa njom i teskobu
O, da samo može grimasa je taj osmeh
Stid ga sede kose gadan je sam sebi, a ne ume bolje
Iznajmiti kurvu sa sina do vraga, bože
Koliko loše, koliko gore ovo još može
A ona da li bi shvatila, uopšte
Morbidni dar, muška stvar a ipak, ispod kože
Žmarci tutnje, grebu, prave procep
Jave bonsek ga kasapi u froncle
Njoj šalje pogled molećivi, slomljen pogled
Vapaj da shvati da on nije loš, da takođe vapi da shvati

REF.
Rasti, rasti, moj zeleni bore

On upire prstom u tu avet, drhti i kaže “Ovo je moj sin, Mladen”
Prsti mir traže puckaju zglobovi, ne zna sa njima šta će
Do sada je sigurno shvatila zašto su mu modre šake
Toliko puta njima udarao zid, tresao očaj
Zar slabe ruke tako čvrsto drže očaj
Već toliko meseci, ni da se trgne momak
Praznim očima zuri u zid, a ona ona ga gleda i žali
Njega i stvari u sobi jednako sive, reči joj fali
Ali stari čita njen pogled, oči ga ljute
On je dočepa za skute, prosu reči na nju

Nemoj da ga gledaš tako nije on lud
Nije retard, nisam ja monstrum što te dovedoh tu
On je samo jedan od mnogih što odoše u vojsku
A završiše na frontu i neka je za zemlju svoju
Al’ nameri se sudba, on mi strada od granate
Rešiše da mi ga vrate, ali vidi kakav je
A najviše me boli, najviše, ovog mi krsta
Što mu je granata raznela, vidiš, tri prsta
Da, baš ta tri prsta k’o da mi se sudba ruga
Meni koji sam sve dao zemlji, zašto meni
Branio je svuda, ono je moje znamenje
U predsoblju, šta mi vredi sada kad on ranjen je
Ne mogu više ne mogu, neću da shvatim
Šta vrede odlikovanja, sina ne mogu da vratim
Dao bih život zemlji, uvek al’ čemu to
Za koje sutra, kad je isto morao i on
K’o da smo prokleti koji je moj dug
Šta smo krivi šta hoće od nas, dokle u krug
Ti nemoj da glumiš, znam da si smrt
Toliko puta su mi tvoje oči stale na put
Sad sam te prepoznao nije mi nešto žao
Na moju dušu je odavno crni veo pao
Sve sam dao sa životom dalje ne umem
Predajem ti dušu ali ni sada ne razumem

REF.
Rasti, rasti, moj zeleni bore

Ona ga uze za ruke, dodir beše k’o vetar
Nežna i lepa i osmeha tako vedra
Reče mu da ne zna jer, očima gleda
A oči varaju, ona nije smrt za njega
Ona je san, poruka iz daleka
Lako doneta od vetra sa lepšeg mesta
Da bi mu rekla da su priče ponekad tužne
Mučne da po tome liče na ljude
Da rukom sudbe ne ispisuje se uvek bajka
Ali nikad, nikad nije gotovo pre kraja
Sin mu je tu, živ je
I priča nije gotova nije
I onda nestade stara zavesa se zanjiha
Starac zaplaka
Priđe sinu, zagrli ga, poče da kopni led
U sobi beše toplije