Moram li da umrem da bi mogla da me čuje
Kada pada kiša, jel ona lije suze
Ispružim ruke, da ih što više uzme
Prokleto sunce mi peče srce dok mi se ruke suše
Znam da je volela ruže pa ih mirišem
Imaju trnje, al’ ih svejedno stisnem
Voleo bih da je opet videla more
Ne idem joj na groblje
Jer je ne predstavljaju kovčeg i koske
Voleo bih da vidi ovo proleće
Zar su njihova krila zamena za naše osmehe
Moj poraz ili njena sloboda
Njen odraz ili samo još jedan običan oblak
Ponekad bol znači sreća
Čak i da ovo dođe do neba izvini ako smetam
Znam da ne mogu samo reči da je vrate
Zato nateraću pesmu da krvari i plače
A suze ne vraćaju mrtve
Plakaću kad umrem jer će tada valjda moći da me čuje
Čudan je svet, pederi žele paradu
A ja želim samo još jednom da vidim moju mamu