Sitni je sat, svi već možda spavaju
Svjetlo u njenoj sobi, valjda je još tu
Misli mi lete, čizme zvone asfaltom,
Još malo bit ću gore, stajat ću pred njom

Da, opet ja, opet nekako sam

Možda kažem krivu riječ, možda nestanem
Kad izađe, kaže: „mali dosta je
I kave gluposti mi pišeš svaki dan
Perverzne priče, nisi normalan“

Ma da, opet ja, opet nekako sam

Ona otvara, svila je prozirna
I opet gubim dah i rekoh samo – ah
I dok me gledala krv mi se ledila
Onda me zgrabila, k’o pošašavila
Koja luda noć