CANTWAIT:
Znam da bi većina htela
Da pređem s reči na dela
A da pričam o životu, to je preopsirna tema
Jer sam neozbiljan, nemam valjda osećaj za to
Jer me svaki tužni instrumental podseća na bol
Potiskujem, ali svesno sam se parkir’o nepropisno
U nadi da će mi neko slomiti retrovizor
Al’ nema šanse da se proslošti otarasim
Zanosi me talas savesti i haos stvarnosti
Prisećam se dana kad sam gled’o rat uživo
Al’ ne film sa Bijelom nego stvarno rat uživo
I kad se grad rušio i kad je bilo zatišje
Moja zemlja postala je ratište
Po gradu nemiri svuda, a NATO nemilosrdan
Toliko nevinih Srba je
Stradalo, a ti se smej sada kad je prošlo sve
Što se sećam tog rata
Zato što se sećam uplašenog lica svog brata
Imao je tri godine, stavlja glavu pod jastuk
Valjda da ne pogine, ništa mu nije jasno
Zamalo sam pustio suzu i stvarno sam hteo
Da im roknem atomsku i sve ih sravnim sa zemljom
Bio sam dete nisam dao da mi sjebu detinjstvo
Hteo sam samo da više nikada ne bude isto
Gistro
Malo u sklonište pa malo na teren
Pa opet nazad u sklonište kada čujem sirene
Mamu im jebem

IKAC:
Sad sam pričao sa Markom, kako nije bilo lako
Tih dana kad smo bili dosta mlađi
Na ulici mu repovao “Nema moj stari”
A pis’o sve te reči na jednom tavanu u zgradi
Tad sam shvatio da je život možda nevolja
Je li znate ko je Marko to je Reksonin brat Đenova
Sanjali o svemu, tada je sve počelo
To me je opisalo u srcu mi je ostalo
Ruši mi se zemlja, ja k’o da nisam prisutan
Pucam na sve strane ovde nema Isusa
Što se mene tiče, tako nam je trebalo
Sve ste upropastili, a meni se baš jebalo
To nije moja zemlja brate sto put’ sam vam rekao
Moja zemlja je malo veća, u njoj sam zvezde gledao
U njoj su moji snovi ostali za nama
To je ista ona zemlja što je mnogima ta rana
Koja nikad neće zarasti, o kojoj priče slušaš
Zbog koje ne znaš gde si, u kurcu si gde jesi
Zbog koje nemaš love i mrziš svakog drugog
I krstiš se pred spavanje i čekaš neko čudo
Moja je zemlja možda malo bolja al’ je nema
I neće je ni biti, jer je previše degena
Koji vole više boje nego tuđu sreću
Ja sam ost’o na tom pravcu, dalje s’ vama neću