Katana Masamune zadenuta je za pojas
Pored nje Vaki-zaši, oštre ivice na gore
Duša majstora u čeliku, kovanom i kaljenom
Sad prebiva u koricama navoštenim crnim voskom
S’ kolena na koleno, meni pripala je čast
Da odavno služim putu koji vodi mač
Koji vodi sebi, koji vodi zemlji
Koji vodi prirodi, koji vidi se u svemu
Da sa mačem budem jedno onaj koji služi
Na rukobranu orao koji oko zmije kruži
Simbol moga klana, simbol moje veštine
Simbol umetnosti, borbe i njene suštine

U zaklonu pod nadstrešnicom napuštene kolibe
Sklupčan sedim, čekam nevreme da se stiša
Pogledom prelazim preko čitave doline
Visoko sam u brdima, u kraljevstvu mira
Magla se podigla kao niski oblak
I sve je mutno, kao naslikano vodenim bojama
Misli su mi rastrzane i trudim se da ih složim
Dok kiša dobuje po daskama i grmljavina prolama
Na putu sam ka hramu gde sam čuo da služi
Monah koji uči strpljenju, vrlini duha
Posle duela sa učenicima ako ostanem na nogama
Dozvoliće mi da njegovo učenje poslušam
Već godinama lutam bez krova nad glavom
U potrazi za istinom koja ublažila bi nemir
I ne verujem, stvarno, u monahovu priču
Ali idem da se suprotstavim čoveku meni ravnom
Ako se ispostavi, k’o što verovatno hoće
Da je samo folirant koji obmanjuje slabije
Neću ni sekunde zastati da pomislim
Pre nego što mu drvenim mačem glavu razbijem
Vremena su takva da ljudi traže utehu
A lukavi to, naravno, izvrću u svoju korist
Svestan sam da sve što radim i nema neku poentu
Barem ne onako, na prvi pogled
Oluja se smirila i kroz oblake na horizontu
Duga izviruje i Sunce je prati
Vreme je da nastavim dalje svojim putem
I ovo mesto i trenutak se potrudim da zapamtim

Kiša prestaje, sunce se probija kroz oblake
Zadnja kap označiće početak borbe opake
Čujem brojne korake, neprijatelj me okružuje
Sedim mirno iako opasnost preti svom silom
Napetost u vazduhu seče moja oštrica
Borba počinje, katana je van svojih korica
U odbrani kao devica, u napadu kao besan tigar
Mač poput četkice nataknut kao slika
Ali ne uništavam već stvaram, moje ulje, moje platno
Njihova krv nije stvarna, al’ vredi kao suvo zlato
Oplemenjujem svoju dušu sada beskrajnim bogatstvom
Ispred mene prostranstvo, sve vidim tako jasno
Kako boriti se bez borbe, sukobiti se bez oružja
Kako do vrha stići jednim skokom iz podnožja
Ovo je borba srca i uma, odraz života jednog Šoguna
U službi neba i zemlje, moja vera je moja kruna

Više nema samuraja niti pravih gospodara
Zato postao sam Ronin, drumski razbojnik, šakal
Tražim izgovor dok pljačkam, ali srcu nema spasa
Samo tužna pesma frule osramoćenog zmaja
U noćima bez sna iz straha jurim mesec iza oblaka
Da ga upitam za savet i za razlog što postojim
Odavno katane se ne bojim, al’ se plašim zaborava
Van Bušida, junaštva, samo ljuštura sam izumrla
Ponekad podelim zalogaj sa monahom u prolazu
Pustim planinski vetar da me miluje po obrazu
Gledam, pčele piju nektar iz trešnjevog cveta
Sama pomisao na Đoz tada mnogo manje smeta
Prvi koraci deteta u izučavanju Kenda
Vraćaju me u vremena kad mi volja beše k’o stena
Doba hrabrih Šoguna, ratova i buna
Kad je ime moga klana bilo poštovano svuda
Meditaciji se vraćam, duboko dišem, tonem u san
Sanjam kristalno jezero, iz njega uzdiže se hram
Detinji osmesi, okićene Džunke i darovi
Hodočasnici, žene, starci, seljaci i ratnici
Čekam red u povorci da me svetlost prigrli
Udarci gonga topot koraka su prikrili
U zvezdanoj postelji na kraju dana se opustim
Slušam zveckanje Furina, u carstvo mira odlazim

Dva dana metlanja hrama
Ruke pune rana od čupanja korova
Klečim na srči pored stuba srama
Od sunca izgoreo daleko od hlada borova
Ja, Samuraj-ubica stotina lordova, al’ u gnezdima orlova
U planini mi misli, daleko od bolova
U sumraku hodam, povorka monaha
Svod nebeski posmatram, u svim stvarima je poruka
Crveni disk bez oblaka, ja, Samuraj bez poraza
S’ trešnjinog drveta procvet’o pupoljak
U molitvi sam našao dugo očekivan povratak
Monaški red, lotosov cvet
Polen i med skupljam za lek
Ja, Samuraj, što pokorio je svet
Predah uzimam tek da gledam leptirov let
Dok posmatram ponosnu bitku vetrova i krošnji
Pred sobom ja, Samuraj, u svečanoj nošnji
Na platnu mozaik za koji su mi trebali dani
Farbao, pa slagao pirinčana zrna
Ja, Samuraj, što je nosio krunu
Onda sedeo dugo, onda čekao oluju
Da raznese sve stvari materijalne
Jer su prolazne – zato ostavljam svet
Ja, Samuraj, što Samuraj bio je
Sada odlazim, ali se ne okrećem